Onda dolazi taj tip. Izgleda kao karikatura alternativca u nekom
stripu. Irokeza, remen s bodljama, majica na Sex Pistolse,
rinčica u nosu, oko 73 rinčice u uhu, neka kopča na obrvi.
Piro ga gleda tako oduševljeno i tako veselo da moram okrenut
glavu kako ne bih prasnuo u smijeh.
– Ej – kaže on curama.
– Bok ljudi – kaže nama.
– Bok – kažu ljudi.
– E – kažem ja.
Donedavno Nevidljiva dozvoljava blagom osmijehu da pronađe put do
njenog lica.
Zgodna je. Jebote, stvarno je zgodna.
Još da govori…
Idu na neki tulum. Zovu i nas.
Kao, idemo i mi.
Hodamo gradom, pričamo nešto, zezamo se nešto, a ja nešto
prečesto gledam Donedavno Nevidljivu koja se zove Dijana…
Jebote, stvarno je zgodna.
Da, znam da sam to već rekao, kao da vi imate više riječi kad
vidite prvi put nekoga tko je jebote, stvarno zgodan.
Tulum je u nekoj velikoj prostoriji sa zidovima. I stropom.
Mislim, to je važno za spomenut, jer ništa drugo nema.
Vidimo par poznatih ljudi, klimamo glavama, mi samo njima, a oni
klimaju cijelo vrijeme u ritmu muzike, pa ih to klimanje nama
malo sjebe, tako da im treba par sekundi da povrate ritam…
Ima i hrpa nepoznatih likova, izgledaju pomalo moronski, imaju
nekako izbuljene oči, sigurno su neka sekta mislim ja, ali ja to
uvijek mislim.
Piči neka čudna muzika.
– Ej, Sale, kaj to je – pita Piro kaj to je Saleta, kojeg znamo.
– Xvrfgh Uitrh – kaže Sale.
– Fala – kažem ja, a Piro, Zoka i Goc se smiju. Zbilja su
nezahtjevna publika.
Dijana me pogleda onako nekako krajičkom oka i sasvim lagano se
nasmiješi i ja sam apsolutno siguran da se smije onome o čemu
razmišljam, a ne onome što sam rekao.
Počinjem je obožavati.
– Pazi sad – šapnem joj i namignem i iste sekunde se želim ubit
jer je apsolutno prekul da joj se namiguje…
– Ej Sale – vičem ja Saletu – jel imaš Peradajz Siti?
Prostorijom se razliježu uzvici odobravanja. Obožavam naručit
neku kretensku pjesmu među ljudima koji slušaju bendove poput
“Xvrgfh Uitrh”. Uvijek upali.
Dva bića dižu se s klupice postavljene uza zid i veselo odlaze
skakutat, pa Dijana i ja sjednemo.
– Oš pivu – pitam ja.
– Ja bi votku – kaže ona.
Ne možeš čut nešto ljepše od djevojke koja ti se sviđa…
Ali i ja bi votku, u biti.
– Super, ja isto – kažem ja, koji bi isto.
Na prvi gutljaj se sav stresem. To mi se događa cijeli život,
mogu pit pet dana za redom i opet ću se šesti dan na prvi gutljaj
strest kao da nikada u životu nisam popio kap alkohola. Mrzim to.
Dijana zna govorit.
Pa govorimo.
O bendovima, o zimi, o parku s ljuljačkama i o tako nekim
stvarima.
Prilično smo stisnuti i sa zadovoljstvom primjećujem da nije u
kategoriji buntovnica koje se peru samo za Božić i Uskrs, jer
protestiraju protiv besmislenosti svijeta i pravila koja nas
sputavaju u okove.
Dijana, međutim, miriše. Miriše na sebe, jednostavno. I skroz
malo na kamilicu.
Stisnuti smo, pa je i njena noga pripijena uz moju, haljinica je
i dalje prilično kratka, noge su i dalje prilično lijepe, a ja
nikad nisam bio baš onako posebno prepristojan…
Nekih pola sata i pola litre votke kasnije smo vani.
Na mostu.
Drvenom.
Koranskom.
Iz čega možete i sami zaključiti kako se zove jedna od mnoštva
karlovačkih rijeka koja, eto, teče baš pod tim mostom, a ne pod
nekim drugim mostovima.
Mrak je, onaj najmrakastiji mrak. Svjetla su samo tamo u daljini,
kod turbine i slapa.
Pričamo neke stvari, nekako smo kao poluzagrljeni, nekako kao
glumimo da ne znamo hoćemo li se poljubit ili nećemo.
Onda, kao, ipak znamo.
Usne su joj tople, jezik vlažan i vruć, a u dahu se sasvim malo
osjeti votka.
I sve više miriše na kamilicu.
Kasnije, gleda negdje u daljinu, tamo gdje nebo već postaje
sasvim blago crveno.
– Reko je Vakula da će danas kiša – kaže.
Darko Lisac
*priča je objavljena u zbirci “Da sam
Šejn”